Казухиро Хори

Речи Оливера Монахана

У очима јапанског ликовног уметника Казухироа Хорија ништа није онако како изгледа. Крхка линија која раздваја чисто од гротескног за њега је играчка. То је завезана јојо струна, увијање и замкетање док виси у суспензији у слатким слатким пејзажима снова чије су теме подједнако стварне колико и фантастичне. Тешке и често „проблематичне” тачке разговора постају пријатније кроз ритуалне понуде шарених посластица које окружују његове музе, пошто је њихов губитак невиности у центру пажње и ми смо приморани да анализирамо начин на који наша друштва третирају и посматрају женски облик.

Сексуализација младих жена нажалост није ништа ново и историјски је била распрострањена у скоро свакој међународној култури. Мушки поглед је диктирао начин на који се посматрају тела девојака, објективизован и на много начина комодизован, са идејом невиности и чистоте коју многе културе најављују као коначну награду. То је глобално понављајућа тема, ничу у уметности и историји широм света, од којих је вероватно најзначајнији роман Владимира Набокова „Лолита“, дело које је снажно утицало на читаву субкултуру у Јапану.

Из ових околности Хори проналази своје протагонисте. Младе жене у морнарским школским униформама. Крема прекрива углове уста, јер њихови предатори из стварног живота имају облик плишаних играчака и демонских плишаних медведа, који свој плен заробљавају у кавезима за лизалице. Приковати им удове за под лисицама од слаткиша како би омогућили навалу понижавајућег понашања и сексуалног узнемиравања.

Хори користи дечачки стил савременог поп надреализма да ублажи ударац својих веома хитних тема, као што је самоубиство (што се види у обиљу паметно постављених пилула и оштрица), менталног здравља и културе силовања. Теме које, сасвим искрено, су веома универзални и Хори кроз своју праксу покушава да привуче своје гледаоце како би створио дискусију о темама које хитно треба да се позабаве.